Кнегиња Милица се родила, највјероватније, 1335.године. Отац јој беше Вратко, племић, потомак великог кнеза и дукљанског краља Вукана, прворођеног сина Стефана Немање.
Вратко је био великаш на двору цара Душана, те тако и Милица стече у детињству најбоље хришћанско и царско васпитање.
По природи сама беше благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме.
Око 1353.године удаде се за Лазара Хребељановића, ставиоца на двору цара Душана. У свом часном и Богом благословеном браку, њих двоје једно друго подстицаху у врлинама и побожности, јер и Лазар не беше ништа мање од ње побожна и богољубива духа, због чега га Господ и удостоји мученичког венца.
Живећи часно и богоугодно, у браку изродише пет кћери: Мару, Драгану, Теодору, Јелену и Оливеру, и три сина: Стефана, Вука и Добривоја, који је умро убрзо по рођењу. Побожна Милица веома усрдно, хришћански, васпита сву своју децу, учећи их побожности од малена.”Сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена”, би за свагда најбољи живи пример својој деци, особито кћерима, правог хришћанског васпитања и образовања и сваког богоугодног врлиновања.
Кнез Лазар и кнегиња Милица човекољубиво управљаше србском земљом све до 1389. године, када се зби Косовска битка, у којој Лазар погибе, а Милица остаде да са другим србским удовицама оплакује пад свог народа под турски јарам. После Косова, записа Константин Филозоф ”не беше места у цијелој земљи Србској гдје се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити. Вапај беше толики да се њим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахиља плакала и није хтела да се утеши због побијене деце своје.”
У тим тешким данима србског народа, богољубива и народољубива Милица се прену из туге и храбро узе на себе подвиг да управља земљом са малолетним синовима. У управљању беше мудра и енергична, а изнад свега предана Богу, те много олакша тешку муку Србског народа, кога су Турци све јаче притискали. Мајчински је тешила удовице, збрињавала сирочад, хранила гладне, облачила наге. Но, њена највећа брига беше, измолити обећање од султана Бајазита да хришћанска вера и Црква Божија неће бити гоњена од Турака, да бар тиме спаси душу народну, кад је тело народа било поробљено. И измолила је то обећање од Бајазита, али под болним условом, да у његов харем да најмлађу кћер Оливеру.
И учини Милица и то. Пређе преко свог личног родитељског бола за добро целог народа србског. То довољно говори о њеној љубави и бризи за свој народ. А Оливера оде, с помоћу Божјом, на Бајазитов двор и очува тамо неповређеном своју хришћанску веру, а свом роду србском беше од велике помоћи, јер много пута умољаваше свирепог Бајазита за браћу и народ свој.
Манастир Љубостиња – задужбина кнегиње Милице
Милица је убрзо после Косовске битке напустила мирјански живот и примила монашки постриг у цркви Пресвете Богородице у Љубостињи. На монашењу је добила име Евгенија. Прве монашке дане је провела у манастиру Жупањац близу Крушевца, а када се завршила градња Љубостиње, са Јефимијом (женом деспота Угљеше Мрњавчевића) прелази тамо. Пре него што се повукла у манастир, сазвала је сабор и на њему предала власт свом сину, деспоту Стефану.
Милица је убрзо после Косовске битке напустила мирјански живот и примила монашки постриг у цркви Пресвете Богородице у Љубостињи. На монашењу је добила име Евгенија. Прве монашке дане је провела у манастиру Жупањац близу Крушевца, а када се завршила градња Љубостиње, са Јефимијом (женом деспота Угљеше Мрњавчевића) прелази тамо. Пре него што се повукла у манастир, сазвала је сабор и на њему предала власт свом сину, деспоту Стефану.
У хрисовуљи коју је издала манастиру Високи Дечани ( кад га је обнављала), стоји смерна молитва њена Христу: ”Умилостиви се на грехе моје, укријепи децу моју у благовјерности и благоденствију, да у благочешћу послуже Теби, Богу своме, као господин и родитељ њихов светопочивши кнез Лазар”. Топле су биле молитве монахиње Евгеније, а срце испуњено љубављу, смирењем и захвалношћу Господу.
И као монахиња, Милица је помагала деспоту Стефану у управљању, кад је то било потребно. Једном приликом је ишла чак на двор Бајазитов у Сер да би одбранила достојанство сина који је био оклеветан код султана. При том пође и умна монахиња Јефимија са њом, да јој буде помоћ и подршка. Сву своју наду она пак положи на Пресвету Богоматер, која јој у томе заиста и поможе.
Свршивши успјешно своје посредовање за сина, света кнегиња се обрати султану са једном молбом. Не искаше ни злата, ни сребра, ни светске славе, ни имања, него га смерно замоли да са собом узме свете мошти преподобне Параскеве (свете Петке), за које је вели спремна да да и све своје имање. Султан услиши њену молбу, а она сретна и Богу благодарна узе мошти и донесе их у Србију, на радост и заштиту целог народа србског.
Икона благоверне кнегиње Милице
Послије овога, преподобна Евгенија живљаше и подвизаваше се у својој задужбини, Љубостињи, где као мудра игуманија руковођаше многе сестре монахиње ка спасењу. А када дође вријеме њеном пресељењу из овог свијета у небески, преподобна Евгенија прими велику схиму и доби име Ефросинија. По примању велике схиме предаде се најстрожијим подвизима и мирно се упокоји у Господу 11.новембра 1405.године. Сахрањена је у манастриу Љубостињи, где многобројним чудесима на њеном мироточивом гробу би прослављена од Господа.
Послије овога, преподобна Евгенија живљаше и подвизаваше се у својој задужбини, Љубостињи, где као мудра игуманија руковођаше многе сестре монахиње ка спасењу. А када дође вријеме њеном пресељењу из овог свијета у небески, преподобна Евгенија прими велику схиму и доби име Ефросинија. По примању велике схиме предаде се најстрожијим подвизима и мирно се упокоји у Господу 11.новембра 1405.године. Сахрањена је у манастриу Љубостињи, где многобројним чудесима на њеном мироточивом гробу би прослављена од Господа.
Нема коментара:
Постави коментар