Има на Балкану једна земља, која се граничи сама са собом. Гдје живе најљепше жене, а наталитет опада. Гдје незапослени највише раде, гдје на најплоднијој земљи живе људи који гладују. Гдје возови касне по реду вожње. Гдје сви журе на посао, а нико не стиже на вријеме. Гдје осмочасовно радно вријеме траје дванаест сати. Гдје је здравство бесплатно, а лијечење скупо. Гдје су новинари слободни да напишу шта год им се нареди. Гдје је свјетска криза добила држављанство. Гдје су јавне набавке тајне, а државне тајне јавне. Гдје се ратови никад не завршавају. Гдје се историја понавља сваки дан. Гдје су најбогатији они који никад нису радили. Гдје је страна валута узета за домаћу. Гдје људи славе славу, а псују Бога. Гдје паметне због неразумјевања проглашавају лудацима, а лудаке способнима. Гдје неписмени пишу историју. Гдје су закони незаконити, а анархија нормално стање. Гдје власт презире грађане као нежељене свједоке. Гдје се живи од будућности, јер на садашњост немају право. Гдје се свако свакоме осмјехује, а нико никоме не жели добро. Гдје судски поступци трају дуже од живота. Гдје сматрају да ће земља више напредовати ако што више назадује. Гдје ниси нормалан, ако не полудиш. Гдје живиш само зато да би умро. Гдје је вријеме бесконачно, а глупост бесмртна...
Нема коментара:
Постави коментар